Порекло рода Зајић

Род (братство) Зајић



Род (братство) Зајић потиче из Црне Горе, из племена Роваца. Због крвне освете део братства се склања у околину Пећи и мења презиме у Зајић.
У селу Душевић је живело три породице Зајић, Воштић и албанске породице Мармулаку.
Зајић потичу од Роваца  у Црној Гори, који су из Црне Горе, прво населили у селу Кијево, а затим кратко време живели у селу Долац. Од Долаца Зајић су населили у Душевиће око 1750 година.



зајец - Зајић

                                                                                                                
Одатле се шире даље ка централној Србији. Највише породица данас живи у Великој Врбници, општина Александровац. Део породица живи у Крушевцу, Александровцу, Трстенику, Врњачкој Бањи, околина Блаца и Куршумлије, и између Пећи и Клине. Наравно расути си по целој бившој Југослвији и по свету.



 Порекло породице Зајић
По причи Јована, Смиљка и Добривоја Зајића





Док се у Србији, северно од Копаоника још од 1804.г. беснеле борбе за коначни обрачун са Турцима и наплаћивали се стари рачуни, метохијска села су и даље тамновала под агама и беговима, трпећи и чекајући. Захаћ и остала села око Пећи у сенци великих Проклетија и на домаку косовске равнице била су на изглед мирна а људи сакривени у себи. Престало је дружење. Све се ућутало у некој скривеној стрепњи и чекању да се нешто деси и овде и тамо.

До старог Петра и његових синова Стефана, Николе и Јована стизале су вести о Карађорђу и његовој борби која се примицала овим крајевима будећи скривену наду да ће ветар слободе и до њих доћи. Потајно је с вечери забринути Петар пуштао поглед према северу размишљајући шта ли је тамо са његовом браћом која су давно покупила ствари и отишла у даљину преко Копаоника. Много пута је Петар уздисао што и он не оде са својима.

Кућа Зајића била је поред пута који је долазио од проклетијских страна па преко Руговске клисуре, напоредо са реком Бистрицом ишао на исток ка Приштини и Митровици. Петрова кућа била је мало издвојена од кућа осталих чланова браства Зечевића, познатог црногорског племена Васојевића. Браћа Стефан и Никола вредни, жене им добре домаћице, а највештија је била Круна Николина, којој је Петар одредио да буде главна и чија се наредба без поговора слушала. Једине привилегије је имао најмлађи Јован, још голобради шеснаестогодишњак чије је несташлуке Петар строго кажњавао али и са поносом посматрао младог Јована како излази као победник из сваке туче које су заподевали сеоски момци.

Од давнина Зајићи су славили Гмитровдан (Св. Великомученик Димитрије Солунски) и молили се свом заштитнику Св. Димитрију кога од старина изабраше да их пази и заклања од сваког зла и покоре.

Једне вечери у кућу Петра бануше три Турчина предвођена агом из Пећи коме је припадао и Захаћ. Добро је знао Петар агине пратиоце, арбанашке измећаре, кабадахије, пустахије и никоговиће али нареди синовима да прихвате коње а жени да са снајама припреми вечеру.

Распојасаше се обесни Турци за богатом совром, изваљени на јастуке око упаљеног огњишта и наливајући се старом медовиномкоју је сваки Србин од давнина припремао са огромним умећем. Петар са синовима стаде поред зида чакмаре, спреман да удовољи сваком захтеву Турака. Као да им је медовина била слаба Турци затражише ракију. Изнесе им Петар надајући се да ће ова беда, што га је снашла, отићи из његове куће. Гледао је он испод ока час Турке, лас синове, забринут да ли ће све на добро изаћи. Много су се Метохијски Турци узлили у последње време на рају. огорчени због пораза на северу.

Ноћ је већ одавно прешла половину и настало је оно страшно вучје време када само крволоци као вуци и Турци снују несрећу и нико без преке потребе и великих невоља не излази из замандаљених соба и у мрак сакривених кућа. Јес врага! А шта да ради несрећни Петар Зајић када му је зло у кући и нема намеру да изађе, зло веће од гладних вукова који завијају око торова напољу и обилазе кућу и шталу.

Примаче се Петар да брадатом измећару и задриглом аги сипа још ракије, мада му је и ово што је досад попио почела да излази на уши, а ага га одгурну ногом да се старац преврну и паде на набијени земљани под и удари у дувар.

"Сиктер бре каурине! Нећу ти да ме служиш! Где су жене? Жене доведи иначе сад ћу да кољем!"

Ишчупа Турчин сабљу, подиже је изнад главе, замахну, заклати се и пијан се сручи преко совре.

Петар погледа синове и даде им знак да буду мирни. Домаћица из друге собе изведе снаје надајући се да су Турци довољно пијани и да ће полегати и заспати што су до сада увек чинили кад су долазили њиховој кући. Како их видеше младе и лепе, Турци су одмах машише јелека и димија.

"немој лепи аго, немојте, носеће су!" Проба свекрва да заштити невесте и да склони пијане силнике испречивши се испред најмлађе Круне Николине са раширеним рукама.

"Марш бре, кучко!" дрекну Турчин и одгурну уплакану свекрву и маши се младој Круни за недра.

Уздрхтала су браћа гледала оца а он час њих, час Турке, па опет снаје. оборену жену, па опет синове. Требало је одлучити сад у трену! Чекања више нема! И Петар је одлучио....

Главом даде знак синовима. Ишчупани су из потаје кратки ножеви и свих четри Турака је остало без главе. Крв се просула по соврама и соби, прскајући на све стране. Времена за страх није било. Требало је радити брзо, што брже. Жене су сакупљале најважније ствари, товариле на коње. Никола и Стефан покупише одела и оружје са мртвих Турака а онда их онако голе поставише посред собе у облику крста. Стефан закова врата и кренуше у ноћ на пут без повратка којим су многи њихови рођаци одавно отишли: ка Србији и слободи.

Потере су брзо послате за Зајићима али су они скривеним стазама грабили напред. На Копаонику, на самом врху, када су се даљини већ могла да виде зидине Крушевца, испусти своју душу отац породице. Сахранише га синови на пропланку, очиташе молитву за покој душе и наставише пут ка Жупи. Неко време се задржаше у Осредцима селу на падинама копаоника, код својих далеких рођака а онда са буљукчарима који су терали овце на јагњила продужише ка долини Расине, пређоше Жупу и дођоше у Врбницу. Ту решише да се код мале цркве одморе и прикупе снагу за даљи пут. Поп Петар их прими са радошћу, причести и исповеди па објасни да треба да остану овде у селу. После дужег размишљања и разматрања свих могућности браћа одлучише да би најбоље било да остану у Врбници.

Заузеше напуштене колибе а касније направише и праве куће на самом ободу Буљана и Великог Плаца, на ивици Мрмоша и Врбнице и раскрчише земљу коју им одередише врбнички попови Петар и Спасоје. Презиме Зајић су добро крили као и трагове свог порекла, знајући да Турци ипак могу да се врате.

Много касније кад је Kарађорђев устанак пропао млади Јован у једном сукобу не могаде да отрпи већ уби Турчина па побеже према Кожетину и настани се у Горњим Вратарима те ће од њега настати други огранак Зајића.

Никола и Стефан створише породице Николић и Стефановић које убрзо постадоше најбогатије Врбничке куће.

На ушћу реке Бистрице, недалеко од Клине у Метохији, налази се село Заимово што подсећа на презиме Зајићи, али у селу Душевићима, опет у близини Клине, данас живe Зајићи у 21 кући.